Почетак

Сајт и блог Како се пише дигитална историја направљен је са циљем да буде примењен као уџбеник за предмет Основе дигиталне историје, који се реализује на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду од летњег семестра 2019. године. Сврха овог предмета је стицање основних знања о врстама, облицима и значају примене информационих технологија у проучавању и презентовању резултата истраживања одабраних тема из историје на вебу, уз развијање компетенција за самосталну анализу и евалуацију постојећих, као и планирање и реализацију оригиналних пројеката из области дигиталне историје.

Предмети из области дигиталне историје постоје на универзитетима широм света и углавном се, барем на уводним часовима, студентима препоручује да прочитају први (и још увек најкориснији) уџбеник о дигиталној историји, електронску књигу под насловом Дигитална историја: водич за прикупљање, чување и презентовање прошлости на вебу (Digital History: A Guide to Gathering, Preserving, and Presenting the Past on the Web). Аутори су историчари Данијел Коен (Daniel Cohen) и Рој Розенцвајг (Roy Rosenzweig), трејлблејзери дигиталне историје у САД. Коенова и Розецвајгова књига објављена је 2006. године, у време када је на универзитетима у САД, али и у другим деловима света, већ било уобичајено да образовање будућих академских историчара обухвати и садржаје из области примене информационих технологија у проучавању историје (компјутеризација историје, историјска информатика, дигитална историја и сл.). У складу са Розенцвајговим идејама о потреби демократизације историјске науке, електронска верзија првог уџбеника о дигиталној историји доступна је у режиму отвореног приступа на сајту Центра за историју и нове медије (Roy Rosenzweig Center for History and New Media).

Приближно у исто време када је у САД објављена Коенова и Розенцвајгова књига о дигиталној историји, на Историјском факултету Московског државног универзитета М. В. Ломоносов (Моско́вский госуда́рственный университе́т и́мени М. В. Ломоно́сова) докторске студије је завршавао Андреј Јурјевич Володин (Володин Андрей Юрьевич). Током истраживања теме и писања дисертације под насловом Фабричка инспекција у Русији (1882-1914): државна организација, персонални састав, посредничка делатност (Фабричная инспекция в России (1882-1914 гг.): государственное учреждение, личный состав, посредническая деятельность), Володин је применио знања из области информационих технологија. Володинов ментор био је Леонид Јосифович Бородкин (Бородкин Леонид Иосифович), који је 2004. године основао Катедру за историјску информатику. Иако припадају различитим генерацијама, и Бородкин и Володин се могу сматрати припадницима руске школе квантитативне историје, коју је још почетком 1960-их основао Иван Дмитријевич Ковалченко (Ковальченко Иван Дмитриевич). Бородкин је један од пионира историјске информатике у Русији. Креирао је и наставни предмет Увод у историјску информатику (Введение в историческую информатику). Андреј Володин се као млади доктор историјских наука придружио колективу Катедре за историјску информатику и 2011. године креирао нови предмет Дигитална историја: проблеми, технологије, решења (Цифровая история (digital history): проблемы, технологии, решения). У оквиру овог предмета Володин студентима тумачи концепте и методе дигиталне историје (циљеви, искуства, историографски домети, сличности и разлике у презентовању информација у аналогном и дигиталном окружењу, принципи и проблеми у вези са анализирањем електронских докумената и сл.), дигиталне технологије (дигитализација историјских извора, израда виртуелних модела историјских и културних споменика, означавања електронских докумената, публиковање на интернету), као и могућности и ограничења примене доступних система и сервиса на вебу у проучавању историје (тематске колекције историјских извора на интернету, електронски архиви, библиотеке, музеји). Володин предаје још неколико предмета у којима се преплићу информационе технологије и историја. На пример, циљеви предмета Интернет хеуристика за историчаре (Интернет – эвристика для историков) обухватају упознавање са главним врстама претраживања интернета (фактичко, библиографско и документационо), савладавање основних алгоритама и технологија за претраживање електронских извора, као и развијање инвентивности и способности рационалног избора адекватног модела за претраживање интернета.

Нешто млађи од Андреја Володина је амерички историчар Џејсон Хеплер (Jason A. Heppler), који је докторску дисертацију под насловом Машине у долини – заједница, урбанистичке промене и политика заштите животне средине у Силиконској долини: 1945-1990 (Machines in the Valley: Community, Urban Change, and Environmental Politics in Silicon Valley, 1945-1990) одбранио 2016. године на Универзитету Небраске у Омахи (University of Nebraska at Omaha). Хеплер је ангажован као библиотекар и програмер у једном од одељења универзитетске библиотеке (Dr. C.C. and Mabel L. Criss Library), али и као наставник на студијском програму основних академских студија историје. Као библиотекар, Хеплер је креирао Водич за историјска истраживања (History Research Guide), а као наставник је 2014. године осмислио предмет под насловом Дигитална историја: извори, методи, проблеми (Digital History: Sources, Methods, Problems). Предмет има за циљ упознавање студената са дигиталним алаткама и изворима за спровођење оригиналног истраживања, анализирања, интерпретирања и презентације одабране теме из историје. Од студената се очекује да науче да самостално креирају дигиталне колекције историјских извора и базе података, да дигитализују одабране материјале и анализирају дигитализовану грађу применом одговарајућих алатки. Детаљни описи активности Џејсона Хеплера, укључујући и силабусе предмета из којих држи наставу, доступни су на његовом веб сајту, који је креиран по угледу на сајт историчара Линколна Мулена (Lincoln Mullen), наставника на Универзитету Џорџ Мејсон (George Mason University) и директора једног од одељења у Центру за историју и нове медије Рој Розенцвајг (Roy Rosenzweig Center for History and New Media). Сајт Линколна Мулена садржи и блог и микроблог и линк ка његовој библиотеци (тематским библиографијама) на платформи Зотеро (Zotero), једној од најзначајнијих бесплатних софтверских алатки, насталих у Центру за историју и нове медије, који од 2007. године носи име оснивача, Роја Розенцвајга. Зотеро и друге корисне, бесплатне софтверске алатке (Оmeka, Tropy, PressForward, Sourcery), које праве историчари за историчаре, а које могу да буду врло корисне и научницима из других дисциплина, посебно у пољу друштвених и хуманистичких наука, од 2009. године одржава и унапређује непрофитна Корпорација за дигиталну науку (Digital Scholar).

Упознавање са приступом и начином рада дигиталних историчара у Русији и САД било је и корисно и инспиративно, баш као и упознавање са активностима Шона Кеража (Sean Kheraj), наставника на Универзитету Јорк у Торонту (York University). Иако се бави истраживањем историје природне околине, Кераж је осмислио и предмет Дигитална историја. За потребе наставе из наведеног предмета Кераж је 2016. године креирао посебан сајт и блог (Digital History – New Ways to Explore the Past). Почетак наставе најавио је видео снимком на платформи Јутјуб (You Tube).

Приступ и концепт наставе Шона Кеража, као и у случају других поменутих историчара, убедљиво показује да наставник који жели да упозна студенте са основама дигиталне историје мора да буде спреман да покаже колико је и сам „дигиталан“, али и да буде „јаван“, односно да дели своје знање са другима и активно учествује у креирању заједнице дигиталних хуманиста.

Аустријски историчар Волфганг Шмале (Wolfgang Schmale) објавио је 2010. године књигу под насловом Дигитална историјска наука (Digitale Geschichtswissenschaft. Wien: Böhlau, 2010). Књига представља својеврсни сажетак Шмалеовог вишегодишњег искуства стицаног у настави из предмета Информатика и нови медији у историјској науци и Дигитални медији у историјској науци (Informatik un Neue Medien in der Geschichtswissenschaft, Digitale Medien in der Geschichtswissenschaft), у оквиру основних академских студија историје на Универзитету у Бечу (Universität Wien). Циљеви предмета које је креирао Волфганг Шмале обухватали су стицање основних знања о историји дигиталних технологија и медија, доступним колекцијама, техникама и алаткама за проучавање и визуелно представљање резултата проучавања историјских извора на интернету, развијање способности за анализу, критичко промишљање и евалуацију садржаја из историје у дигиталном окружењу.

О односу историје и других хуманистичких наука и дигиталних технологија Шмале је у јануару 2019. године на свом блогу објавио чланак под насловом „Хуманисти и ми – дигитални хуманисти“ ( „Die Humanisten und wir Digital Humanists“ ). У том чланку је указао на сличности између европских хуманиста рођених у време када је измишљена штампарска машина и научника који се баве хуманистичким дисциплинама у време информатичке револуције. Хуманисти су пре пет векова прихватили, користили и унапређивали технологију штампања, свесни њеног значаја за развој, али и опстанак хуманистике. Хуманизам је постао синоним за време у којем су живели и стварали. Данашњи хуманисти живе у доба које се већ назива дигиталним и могуће је да ће развој, а можда и опстанак хуманистичких наука у 21. столећу зависити од тога да ли ће савремени хуманисти прихватити, примењивати, а можда и утицати на развој дигиталних технологија у складу са потребама хуманистичких дисциплина. На иницијативу Волфганга Шмалеа у курикулум основних академских студија историје на Универзитету у Бечу 2020. године уведен је нови предмет – Дигитално доба (Das Digitale Zeitalter).

Слично као и Волфганг Шмале, амерички историчар Том Шајнфелт (Tom Scheinfeldt), ангажован као наставник и научник у Департману за историју (College of Liberal Arts & Sciences – Department of History) и Департману за дигиталне медије и дизајн (School of Fine Arts – Digital Media & Design) на Универзитету Конетикат (University of Connecticut), сматра да је дигитална историја само огранак дигиталне хуманистике, односно заједнице научника из области хуманистичких и друштвених наука, који примењују дигиталне технологије у научном раду.

Том Шајнфелт је 2014. објавио чланак на свом блогу (Found History) са списком најважнијих услова да се постане дигитални хуманиста ( „Getting into Digital Humanities: A top-ten list“ ). Све што је набројао амерички историчар не може да буде примењено баш свугде у свету, али Шајнфелтова листа укључује и услове који су пресудно утицали на настајање овог сајта и блога. Дигитална хуманистика је увек јавна, подразумева трагање за другим дигиталним хуманистима и стручњацима из поља информационих и комуникационих технологија, ради комуникације и будућих заједничких подухвата, који укључују и учење путем покушаја и погрешака и то – на вебу. Већина активних академских историчара у Србији (рођених до средине 1990-их) стицала је знања о информационим технологијама (углавном) самостално и неформално. Вештине за примену тих знања у професионалном раду развијане су путем покушаја и погрешака. Тако је наст(ај)ао и овај сајт.

Циљ овог подухвата је да се јавно искаже уверење да је за будућност историјске науке и у Србији, као и у целом свету, важно да образовање будућих историчара обухвати и садржаје из области информатичке писмености.

Уз сајт и блог, креиран је и канал на платформи Јутјуб (YouTube). На каналу су обједињене везе ка каналима институција и појединаца, као и снимцима (или листама снимака) предавања и научних скупова о дигиталној историји и дигиталној хуманистици, интервјуа са дигиталним историчарима, стручних упутстава за примену дигиталних алатки у проучавању историје…

Image by Jorge Guillen from Pixabay